Bez naslova

Dani prolaze mucno i tiho, provlace se kroz svest i odnose svakodnevno po jedan list ogromne knjige bezmalo nadjene u necijoj glavi. Sta nam se vrzma tu, to je tek zagonetno zavijeno ocima nervoznih dusa koje redovno ulazu u svoju smirenost raznoraznim placebo lekovima. Ne bi bili potrebni ni da se svet rusi, da sve nestaje i prestaje, a narocito ne, kada se svet individue gubi iz njenog vidika. Nepotrebne stvari se stavljaju u prvi plan, potrebne se maskiraju prolaznoscu, bespotrebnost u potrebu, da bi se stvorilo bezmalo neodmrsivo klupko koje ide nizbrdo. Onda ono dobije na ubrzanju i nemoguce ga je sustici, a i zelja za tim mine. Neretko sam se pitala sta se to zbiva u nasim glavama, u glavama svih nas, racunajuci, naravno, da je zbivanje ono u globalu, da ga svi vide, osecaju, cuju, na ikakav nacin registruju i svesni su njegovog toka i pomeranja. Onda sve glave postanu jedna glava koja misli jedno, glavno i neizbezno, sve postanu zamrznuta caura nepoznatnog zivota i nezeljenog razvoja. Sta se zaista zbiva?