Jelena Jovanović - Nedogled

Sićušne kapi padaše silno
klicaše ljudi nebu i bogu
prozirni melem mucaše svetu
ne, nije rana ono što boli
svest nam je ružna.
Hiljade senki vidoše svetlo
horde razmaka i pauza
ne hodam kao sebe svesna
koračam kao uhoda.
Stušti se vazduh u mirni žal
pevaše harfe bez prestanka
ludaci ludom ne veruju
prevara je jedina budna.
Nisam ni juče, ni sada
sutra je bilo kada
misli se nužno prebrojaše
svi svici duše bajaše.
Dusi u krug posedaše
da sve je kraj odlučiše
neverno to izglasaše
istina greškom ubi se.

"Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim poduhvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i bezdaniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe."
Ivo Andrić "Travnička hronika"

"Većina ljudi slična je listu koji opada, leluja se i vrti u vazduhu i u kovitlacu pada na zemlju. Drugi, ali malobrojni, su kao zvezde, kreću se utvrđenom putanjom, do njih ne dopiru nikakvi vetrovi, oni u sebi nose svoj zakon i svoj put."
Herman Hese "Sidarta"

"Bilo je to moje ja, čiji sam smisao i suštinu želeo da dokučim. Hteo sam da se otrgnem od svoga ja, da ga savladam. Ali to mi nije pošlo za rukom, uspeo sam samo da ga obmanem, da bežim i da se skrivam od njega. Zacelo, ništa na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje ja, ta zagonetka što živim, što predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih."
Herman Hese "Sidarta"

Jelena Jovanovic - O ljudima

Sta smo do stradanje izgubljenih suma
na kraju je pocetak svih grehova
dajemo sudbinu u ruke nicemu
odbijajuci verovanje u ptice.
Sta smo to postali i postajemo
svakodnevno novi uzas se sprema
mir se povlaci u bezivlje
misao je besmislena.
Njisemo svoje zivote na vetru
mucan se prizor iznova vrti
soliter srama, patnje i smrti
uzor je svima, a svi vec slute:
oci su dalje od belih ruza
i svi smo ovde ironija
plodovi gorkog bola i nuzde.
Postanak praznih i mutnih glava
ne zna za iskonsko pokajanje
sastavljena brda mozaika
nalazimo sebe u drugima.

Jelena Jovanovic - Privid

Ja bih da sene vrate sliku
i da se naspram neba kupam
u moru crnih i praznih reci
s namerom da se sazda rupa;
Ja bih da skitam u polumraku
da sretnem malo, jadno i bledo
sebe da tesim podmuklim zrakom
i brzo prodjem, ne pruzajuc' ruku;
Ja bih da vidim,
makar kroz maglu,
da sreca nije tako lepa,
nebeska, divna,
to laz je samo,
surova kao kazna sto ceka
sve sto se osmehu dalo;
Isto bih, rado, i ja ponekad
zelela napokon cuti glas,
al' nema njega,
nema tog leka,
sad pruzam ruku
trazeci spas;
Najednom spazih,
ne, nema mene
citava dusa sama je,
bez svetla i bez sopstvene sene,
a glas se boji da utihne.

Jelena Jovanovic - San

Razuzdane svetlosti
sirokoga trga
igraju u zanosu
milostive ceznje
za presahlom bastom
gordih lampiona
polomljene nade
koja se ne kaje;
Svi su tu na broju
sve boje i senke
raznorodnih vrsta
i hladnijeg vetra
od vazduha gusta,
uskladjene vere
da dan je u mraku
i da sve se vidi
na crtezu gore;
Oci ne daju
poklopiti sumnju.
Oziljci od srece
i velikog slavlja
gube se lagano,
brisuci se
nestajucim krikom.