Jelena Jovanovic - Privid

Ja bih da sene vrate sliku
i da se naspram neba kupam
u moru crnih i praznih reci
s namerom da se sazda rupa;
Ja bih da skitam u polumraku
da sretnem malo, jadno i bledo
sebe da tesim podmuklim zrakom
i brzo prodjem, ne pruzajuc' ruku;
Ja bih da vidim,
makar kroz maglu,
da sreca nije tako lepa,
nebeska, divna,
to laz je samo,
surova kao kazna sto ceka
sve sto se osmehu dalo;
Isto bih, rado, i ja ponekad
zelela napokon cuti glas,
al' nema njega,
nema tog leka,
sad pruzam ruku
trazeci spas;
Najednom spazih,
ne, nema mene
citava dusa sama je,
bez svetla i bez sopstvene sene,
a glas se boji da utihne.