Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
5 коментара:
Dis je najveci kralj srpske poezije!!! A ova pesma je olicenje svega onog sto covek u sebi sadrzi, a ne sme,nece i ne moze da oslobodi!!!!!
Pesma je fenomenalna!!!Hvala velikom pesniku za ovakvu pesmu!!!
Dis... sta reci o coveku koji je imao zivot kakav je imao... puno ideala skupljeno u saku praznu..pisao je svoj zivot, zato mu ne zamerimo za neku losu pesmu, za one koji imaju gurmanskog ukusa vezanog za pesme... Ovo je jedna od najlepsih njegovih pesama, jos jedna od onih, u koje je uspeo da sklopi svoj svet, razmisljanje i na posletku, svoje delo.
hvala
Disova poezija je spektakularna. Jedini problem je taj što se u njoj čovek može prepoznati i posle celog veka. Da li će tako biti i za milenijum ?
Постави коментар